Vladimir-Vlada Benčić, Beograd 193?

Vladimir-Vlada Benčić je Srbin iz Bjelovara u Slavoniji. Imao je svoju radnju umetničke fotografije, koja se nalazila u Ulici kralja Milana, do samog hotela London. Optužili su ga da je slikao one Srbe obešene na Terazijama još 1941. godine. Kao obično, zauzeti biskanjem vašiju, skoro da prođe prepodne. Podela ručka: tanko parče proje uz čorbu od pasulja bez zrna pasulja. Pranje porcija i potom je svaki legao na svoje ležište i mislio svoje misli. Oko dva sata naglo se otvoriše vrata. Upade Rihter i prozva Vladu Benčića. Rihter mu dade poveću korpu pokrivenu belim peškirom. Kad Vlada podiže peškir, prvo se ukaza venac poljskog cveća sa đurđevkom i ljubičicama, a u sredini nekoliko paklica cigareta uz čestitku slave, a zatim: kolači, pite, štrudle, nekoliko jabuka, slavski kolač i sveća. Venac smo odmah okačili iznad vrata gde je ostao do mog odlaska na Banjicu. Sve ostalo Vlada je rasprostro na peškir, zapalio sveću, izlomio kolač i pozvao sve da se posluže. Podelio pušačima po nekoliko cigareta dodajući da ovde samo nedostaje flaša crnjaka pa da objavimo rat Gestapou. Svi smo se obradovali cigaretama, zadimili da je izgledalo da počinje požar. Svi smo bili ošamućeni, i pušači i nepušači, uz učestali kašalj. Tako smo proveli Đurđevdan 1943. godine što je bio događaj koji se ne zaboravlja.
Sa Vladom Benčićem bio sam u srdačnim odnosima još otkad je doteran u zatvor. Bio je to zaista gospodin čovek u svakom pogledu. Od Đurđevdana postali smo još bliži. Jednom u razgovoru on mi reče: "Znate Boro, kod nas u Slavoniji među Srbima vlada mišljenje da su svi koji slave istu slavu, pa ma gde živeli, potiču od istog korena, pa se odnose kao rođaci." "Isto tako, Vlado, i kod mene u Šumadiji... 
Nikad nisam posle rata mogao da saznam da li je Vlada preživeo. Neko mi je rekao samo to da na onom mestu gde je njegov atelje, postoji neka društvena kancelarija.