Sećanje
Jednoga dana došao je u kupatilo jedan gospodin srednjih godina, dosta bradat, u nekom finom liht-odelu, sa slamnim šeširom na glavi i fotografskim aparatom u rukama. Aparat je bio na razvlačenje kao harmonika žute boje, i imao je kao neku malu mešinu za gajde. Posle sam video da gospodin pomoću te mešine menja fotografske staklene ploče jednu za drugom, što mu omogućava da uzima snimak za snimkom. On se nije svlačio niti kupao, nego se zadovoljio time što je fotografisao pojedine kupače i grupe, naročito pod tuševima, baš dok voda pada sa tuša na kupača. Kako je to odeljenje, kao i basen, pod vedrim nebom, a dan pun sunca, prizor je mogao biti vrlo živopisan za snimanje iz ruke, za kratko eksponiranje. Iz ponašanja toga gospodina, koji je bio u vrlo prijateljskom razgovoru i sa mojim ocem i profesorom Lekom, ja sam razumeo da to nije nikakav fotograf po profesiji, niti da ove snimke pravi radi kore hleba, već da je to neki gospodin koji se fotografijom bavi uzgred, iz uživanja. Snimao je sve nas: i očeve i sinove; bilo je samo nas dečurlije petoro ili šestoro.
To je moglo biti 1896 ili 1897 godine. Ni sanjati tada nisam mogao da ću svega 4 ili 5 godina posle toga, kao đak VI razreda gimnazije, i ja sam biti jedan amater-fotograf, i nešto još više: učestvovati sa svojim fotografijama na našoj prvoj “Izložbi amaterskih fotografskih snimaka” u Građanskoj Kasini u Beogradu, o Duhovima 1901 godine. Na toj istoj izložbi učestvovao je i onaj gospodin koga sam nekoliko godina ranije prvi put video na Vlajkovom kupatilu na Savi, a među izloženim fotografijama bili su i oni snimci nas dečurlije i naših očeva kako se tuširamo savskom vodom! Uvaženi beogradski advokat Marko Stojanović bio je taj pionir amaterske fotografije u nas (poznanik i prijatelj slavnog Anastasa Jovanovića, od koga je svakako i primio tu plemenitu pasiju). Kako je on izložio svoje slike “izvan konkurencije”, on nije ni tražio ni očekivao kakvu nagradu (a po mnogim svojim snimcima on je tu nagradu zasluživao). Ja sam bio ambiciozniji od G. Marka i konkurisao - bilo mi je 16 i po godina - razume se da nisam dobio ni prvu ni drugu nagradu, ali sam dobio jednu od (mislim) pet trećih nagrada. “Srpski književni glasnik” (1 juni 1901, str. 386) doneo je jedan prikaz ove izložbe, u kome su pomenuti “s pohvalom” radovi nekolicine nas amatera; to je bilo prvo štampanje moga imena u tom časopisu.
Stanislav Vinaver i Aleksandar Vukčević
Rastko
Ivanka Pavlović
šire na http://www.rastko.rs/fotografija/mar...ambo-foto.html
Нема коментара:
Постави коментар