Надежда Петровић – фотограф и модел

У галерији Дома Војске поред породичних снимака публици је приказан и ангажман славне уметнице као прве жене ратног фотографа

Надежда Петровић

Спомен-збирка Павла Бељанског обележава овог пролећа 140 година од рођења Надежде Петровић јединственом поставком која траје до 13. априла у галерији Дома Војске. Наша најзначајнија сликарка на изложби „Надежда Петровић у фото-објективу” представљена је и као фотограф и као модел, што чини за већи део јавности мало познат аспект њеног рада. Својеврстан албум породице Петровић, у оквиру којег је присутна и Надежда, као и фотографије које је снимила, многе ретко или никада излагане, чине окосницу изложбе, коју прати избор њених дела из колекције Спомен-збирке као и делови фото-опреме коју је користила.

Целу причу склапала је током вишегодишњег истраживачког рада др Јасна Јованов, управник Спомен-збирке Павла Бељанског. Према њеним речима, љубав према фотографији појавила се код наше велике уметнице још од студентских дана.

– Фотографије које је снимила и на којима је снимљена говоре о њеном вишеслојном ангажману на различитим друштвено-историјским пољима. Она је прва наша уметница која се континуирано бавила овим медијем, па је њен значај у развоју српске фотографије изузетан. Објектив фото-апарата, који је купила током студија у Минхену 1912. године, усмеравала је првенствено у правцу породичног окружења. Прихватајући идеје актуелног пикторијализма на појединим фотографијама креирала је и својеврсне уметничке сцене. Поред породичних снимака, публици је приказан и њен ангажман као прве жене ратног фотографа у периоду балканских и Првог светског рата, током којег се живот Надежде Петровић у Ваљевској болници нажалост окончао – објашњава др Јасна Јованов.  

Како додаје наша саговорница, слике су посебно одабране како би пратиле и допуњавале фотографије, а реч је о србијанском и париском периоду стваралаштва Надежде Петровић.

– Ради се о сликама попут „Београдског предграђа”, која приказује амбијент београдске четврти Палилула, где се налазила и кућа у Ратарској улици у којој је породица Петровић живела. У врту те куће настала је већина породичних слика, које је Надежда Петровић снимала све до почетка Првог балканског рата. Такође, ту су слике „Ресник”, „Србијански предео”, „Жене на извору”, радови због којих је Надежда добила епитет сликарке србијанског предела и које указују на њена путовања Србијом. Изложен је и портрет Јаше Томића, који је био ожењен Надеждином рођаком Милицом, кћерком Светозара Милетића. Надежда га је посебно ценила, тако да је ову слику понела са собом у Париз, јер ју је снимила на зиду атељеа који је припадао вајару Ивану Мештровићу,  где је током боравка у Паризу становала.

Драгоцен део изложбе представља и фотографска опрема какву је Надежда имала – „кодак” фотографски апарат, модел из 1898. године. Ту је и хаљина са косовским везом припаднице Сокола Марије Сајфертове, која показује популарност мотива извезених и на одећи Надежде и њених сестара. Пратећи програм чини неколико филмских пројекција, затим дечја сликарска радионица, као и стручна вођења. Изложба се реализује у сарадњи са породицом Петровић и многобројним појединцима и институцијама из Србије и Словеније, уз подршку Министарства културе и информисања Србије и Секретаријата за културу и јавно информисање Војводине. 

М. Димитријевић

објављено: 24.03.2013

Fotografi Beograda (XVI) - NEWS SERVICE (Misc)

#14865
Vladimir Andjelkovic Registered User   Join Date: Oct 2008 Location: Beograd Posts: 549	Fotografi Beograda (XVI) - NEWS SERVICE (Misc) http://www.past-to-present.com/newresult.cfm

Анастас Карастојанов, рођен 1822. у Бугарској. Дошао је у Београд 1862. као гравер, ту упознао Анастаса Јобвановића и постао његов помоћник. Променио је презиме, касније отворио сопствени атеље и провео у Београду 18 година. Има више портрета и нешто градских пејзажа. Ево:


Београд 1866.


Крагујевац, прослава 50 год. Другог устанка, 1865

Зорица Нетај: Почеци фотографије 1839-1900
* * *
Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла
1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), што значи скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.
Вест о првој фотографији код Срба донесена је 12. маја 1840. у листу
Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј лист бакра. Снимак тај поднео је он Њ. светлости господару Михаилу Сербие Књазу на дар”.
Новаковић је знање о фотографији стекао у Паризу 1839. године кад је Дагер вршио демонстрације дагеротипије.
Почеци фотографије у Срба везују се за Анастаса Јовановића, талботиписту, фотографа, литографа, сликара, дизајнера. Анастас Јовановић је рођен 1817. године. Од 1832. године са породицом стално је настањен у Београду. У знак захвалности за успешно и брзо резање слова за први буквар,штампан у крагујевачкој Државној штампарији кнез Милош Обреновић награђује Анастаса Јовановића стипендијом за бечку Академију св. Ане, одсек сликарства, где Јовановић одлази 1838. године, а већ 1840. учи фотографију. Беч је тада, после Париза, био други центар где се неговала фотографија.
Године 1841. Јовановић је дагеротиписао Кнеза Михаила и све значајне личности српске и црногорске историје тога времена.
Србију и Београд је у периоду од 1860. до 1900. године опслуживало 40 фотографа. Од 1844. године у Београд пристижу први путујући дагеротиписти. Први фотографски атеље на територији данашње Југославије отворио је Иштван Олдал (Istvan Oldal) 1854. године у Зрењанину, а први фотоатеље у Београду код Саборне цркве, отворио је 1860. године Форијан Гантенбајн (Florian Gantenbein) из Швајцарске. Преко пута се налазио атеље Анастаса Стојановића књажевског дворског фотографа, а недалеко атељеи Ане Фелдман из Беча, Лазара Лецтера, Панте Христића, Милана Јовановићаи других. У српској провинцији раде фотографи: Јован Влаховић у Пожаревцу, Тодор Илић у Крагујевцу, Петар Аранђеловић у Нишу и др.
Почетком XX века највећи број фотографских радњи био је у Београду и то у Кнез Михаиловој улици. Атељеи су се у почетку налазили у дворишним баракама, касније на мансардама, а први прави фотографски атеље саградио је дворски фотограф Милан Јовановић. Прва жена уметнички фотограф у Србији била је Мара Богдановић, супруга вајара Томе Росандића и имала је атеље у Господар Јевремовој улици, где се данас налази Позоришни музеј.
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година XIX века разгледнице постају фотографски хит. Веома су значајне фотографије градова и предела које се појављују као прве илустроване дописнице, јер многи градови немају старији запис од разгледница које су се појавиле 1893. године.
Уредништво листа Змај, који је уређивао песник Јован Јовановић Змај, издало је прву разгледницу у Бечу 1870. године. На тој разгледници су ведуте Цариграда на левој и Москве на десној страни. Била је то прва разгледница која је издата у свету.


http://209.85.129.132/search?q=cache...&client=safari

Српска фотографија
Из Википедије, слободне енциклопедије
Фотографија у Србији. 
Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.

Раздобље дагеротипије. Прву фотографску технику дагеротипију, то јест фотографију на металу, у Србији је први применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. научио поступак код проналазача Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио: најпре је начинио свој "Аутопортрет" (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила. Брзој популаризацији дагеротипије највише су допринели путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.
Талботипија. После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Живећи и радећи у Бечу Анастас Јовановић је прихватио тај поступак 1844. и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. (Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда). Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.
Отварање сталних атељеа. Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. У Београду 1861. почиње са радом фотограф Флоријан Гантенбајн. Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима.
Фотографска документација. Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине. Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863); Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”. Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу. Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића. Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”. Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.
И. В. Громан. Изузетне документарне фотографије остварио је и недовољно познати фотограф за кога се претпоставља да се звао И. В. Громан. Није поуздано утврђено да ли је био у ратном саставу јединица генерала Черњајева у Српско-турском рату, 1876, или се као цивилни фотограф придружио руским добровољцима. Под називом “Призори из Србије”, поред сцена са бојишта или у позадини, исти фотограф је забележио и пределе кроз које је прошао, а оставио је и драгоцену серију ентеријерних призора и фотографија београдских улица. Лазар Лецтер из Ниша снимао је изградњу пруге Ниш-Пирот и пределе у околини. У последњој деценији века Д(имитрије?). Крстовић је снимио откривање споменика кнеза Михаила (1882). а В(аса?) Даниловић долазак румунског краља Карола у Београд (1884).
Милан Јовановић. Од средине шесте деценије па до краја 19. века судбина српске фотографије готово да је искључиво у рукама професионалаца. Драгоцен допринос сагледавању урбаног језгра Београда дао је Милан Јовановић, син вршачког фотографа Стевана Јовановића и брат сликара, академског реалисте Паје Јовановића. Између 1890-1914, он је сукцесивно снимао варошке махале и дорћолске авлије, београдске тргове, улице и вртове, екстеријере и ентеријере двора Обреновића. Те фотографије је Јовановић производио у облику оригиналних фотографских разгледница (штампане поштанске карте са фотографијом, у форми какву познајемо, постоје од 1896). Он је спретно комбиновао знања стечена на школовању у Бечу, Минхену, Паризу и Трсту, која је обогатио сопственим искуством и развијеним осећањем за ликовност. Његове фотографије познатих личности – Милована Глишића, Тодора Стефановића Виловског, Ане Лозанић, Јована Дучића, Боре Станковића, Веле Нигринове, чича-Илије Станојевића и других – одликују се снажно израженом карактеризацијом лика, а по модалитетима ликовног израза унеле су нови дух у српску фотографију.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Српска_фотографија

Анастас Н. Стојановић

Vojislav M. Jovanović Marambo

Sećanje

Jednoga dana došao je u kupatilo jedan gospodin srednjih godina, dosta bradat, u nekom finom liht-odelu, sa slamnim šeširom na glavi i fotografskim aparatom u rukama. Aparat je bio na razvlačenje kao harmonika žute boje, i imao je kao neku malu mešinu za gajde. Posle sam video da gospodin pomoću te mešine menja fotografske staklene ploče jednu za drugom, što mu omogućava da uzima snimak za snimkom. On se nije svlačio niti kupao, nego se zadovoljio time što je fotografisao pojedine kupače i grupe, naročito pod tuševima, baš dok voda pada sa tuša na kupača. Kako je to odeljenje, kao i basen, pod vedrim nebom, a dan pun sunca, prizor je mogao biti vrlo živopisan za snimanje iz ruke, za kratko eksponiranje. Iz ponašanja toga gospodina, koji je bio u vrlo prijateljskom razgovoru i sa mojim ocem i profesorom Lekom, ja sam razumeo da to nije nikakav fotograf po profesiji, niti da ove snimke pravi radi kore hleba, već da je to neki gospodin koji se fotografijom bavi uzgred, iz uživanja. Snimao je sve nas: i očeve i sinove; bilo je samo nas dečurlije petoro ili šestoro.

To je moglo biti 1896 ili 1897 godine. Ni sanjati tada nisam mogao da ću svega 4 ili 5 godina posle toga, kao đak VI razreda gimnazije, i ja sam biti jedan amater-fotograf, i nešto još više: učestvovati sa svojim fotografijama na našoj prvoj “Izložbi amaterskih fotografskih snimaka” u Građanskoj Kasini u Beogradu, o Duhovima 1901 godine. Na toj istoj izložbi učestvovao je i onaj gospodin koga sam nekoliko godina ranije prvi put video na Vlajkovom kupatilu na Savi, a među izloženim fotografijama bili su i oni snimci nas dečurlije i naših očeva kako se tuširamo savskom vodom! Uvaženi beogradski advokat Marko Stojanović bio je taj pionir amaterske fotografije u nas (poznanik i prijatelj slavnog Anastasa Jovanovića, od koga je svakako i primio tu plemenitu pasiju). Kako je on izložio svoje slike “izvan konkurencije”, on nije ni tražio ni očekivao kakvu nagradu (a po mnogim svojim snimcima on je tu nagradu zasluživao). Ja sam bio ambiciozniji od G. Marka i konkurisao - bilo mi je 16 i po godina - razume se da nisam dobio ni prvu ni drugu nagradu, ali sam dobio jednu od (mislim) pet trećih nagrada. “Srpski književni glasnik” (1 juni 1901, str. 386) doneo je jedan prikaz ove izložbe, u kome su pomenuti “s pohvalom” radovi nekolicine nas amatera; to je bilo prvo štampanje moga imena u tom časopisu.



Stanislav Vinaver i Aleksandar Vukčević


Rastko


Ivanka Pavlović



šire na http://www.rastko.rs/fotografija/mar...ambo-foto.html